Moja porodica je oduvek bila nekako samostalna i zauzeta. Svi su mnogo radili, po ceo dan, i nikad nisu imali vremena ni za šta. Nekako se podrazumevalo da sam tu. Bio sam mirno dete, nisam pravio nikakve probleme. Kada sam pošao u prvi razred, kao i svako dete, radovao sam se. Bio sam veselo dete i sa svima sam se družio. Lepo je to vreme bilo, bezbrižno. Otac je zatim ostao bez posla i bili smo prinuđeni da se preselimo. Baš kada sam kretao u šesti razred, morao sam da promenim školu. U početku mi se činilo da sam se baš lepo uklopio, baš su me lepo prihvatili. Onda se drug iz klupe iznenada promenio. Ne znam šta mu je bilo. Počeo je da mi uzima stvari, sveske, olovke, pribor, stavljao ih je u svoj ranac i smejao se.
Nešto sa mnom nije u redu
Kasnije su mu se i ostali iz odeljenja pridružili. Nazivali su me pogrdnim imenima, gurali su me na hodniku, vukli, udarali pesnicama, šutirali, gazili užinu, gađali loptom u glavu na fizičkom. U tom periodu, u školi su bile uvedene kamere na hodniku, i mene je bilo stid da to neko na kameri vidi. Mislio sam da nešto sa mnom nije bilo u redu, čim se oni tako ponašaju, i nisam želeo da se to sazna. Mislio sam da sam slab i nesposoban. Svuda sam imao modrice, ogrebotine i pokušavao sam na sve načine da ih sakrijem. Ako bi neko i video, pričao sam da sam se slučajno udario, pao…
Knjige u reci
Jednom prilikom me je nekoliko njih sačekalo ispred škole, uzelo ranac i okrenulo ga otvorenog naopačke iznad reke, tako da su sve knjige i ostale stvari završile u vodi. Tada su prvi put moji roditelji saznali da se nešto dešava. Sutradan su otišli u školu i prijavili slučaj. Dečaci i njihovi roditelji su bili pozvani na razgovor, ali ništa se nije promenilo.1 Dan nakon razgovora, kada smo krenuli stepenicama do jedne učionice, gde nema kamera, jedan od dečaka me je uhvatio za kragnu, pribio uza zid i rekao da ću završiti u istoj onoj reci ako budem bilo šta rekao. Oni su dobili posle toga, valjda, neki ukor i smanjenu ocenu iz vladanja.
Čudak iz ćoška
Razne stvari su im padale na pamet. Jednom su me zatvorili, za vreme velikog odmora, u jednu malu prostoriju koja je služila kao magacin. Sipali su mi ricinus u flašicu vode, svašta su radili. Stomak mi se prevrtao, bilo mi je muka kad je trebalo da se pođe u školu i smišljao sam razne izgovore samo da ne odem. Rekao sam sebi, kad pođem u srednju školu, neću više sa svima da se družim, ma neću ni sa kim, postaviću odmah granicu. To mi se posle obilo o glavu, nisu me dobro prihvatili. Bio sam tamo neki čudak iz ćoška. Niko nije hteo da se druži sa mnom. Upao sam u depresiju. Bio sam besan i počeo sam da bežim sa časova. Svega mi je bilo previše.
Srećan kraj?
Sada imam par prijatelja, onih pravih, i veće samopouzdanje, ali, eto, ožiljci su ostali. Pijem lekove za depresiju i anksioznost, redovno posećujem psihijatra, ali guram dalje… Glava gore, nema nazad.
Originalna ispovest. Anoniman izvor
- Ovde se da primetiti propust sistema. U svim slučajevima vršnjačkog nasilja u školi, nakon saznanja, nije dovoljno da se zaštitne mere samo donesu, već se mora pratiti efekat preduzetih mera. U suprotnom, nasilje se može nastaviti. Stoga je važno da o konkretnom slučaju budu informisane sve nadležne službe poput Centra za socijalni rad i MUP-a. Sledeći dokument pokazuje proceduru postupanja u slučaju nasilja među učenicima. ↩︎