Sve je počelo preko društvene mreže „Fejsbuk“. Komunikacija je krenula klasično, kao i svaka komunikacija koja teče – neko vam se javi, vi odgovorite, tako da ništa sad to spektakularno nije bilo. S obzirom da nisam mnogo koristio društvene mreže, nisam imao puno iskustva s tim da znam da li je profil pravi ili lažan, kao što sada 90% ljudi može da provali ako je u tome malo duži period. Ja sam tada imao 18 godina, ali znate kad ne koristite nešto, onda se stvari posmatraju površno, ne obraćate pažnju na detalje na koje biste inače obraćali. S obzirom da sam muškarac, uopšte mi nije padalo na pamet da bi neko ulazio u takvu priču.
Početni kontakt
Započeo sam kontakt sa tom osobom, zapravo su to bili muškarci, devojka nije ni postojala. Predstavili su se kao Sandra Savić. Naša komunikacija je bila klasična – kako si, šta radiš, čime se baviš, ništa što se izdvaja, što je drugačije ili što odstupa od moje komunikacije sa drugim ljudima. Možda je malo drugačije bilo to što je ta navodna devojka, pošto sam tada išao na fudbal, htela da dođe sa drugaricom da me gleda. Oni su možda planirali da tada sve krene, ali su verovatno u nekom trenutku shvatili da je tu previše ljudi, svedoka, pa su odustali. Imali su drugi plan – da se drug i ja nađemo sa njima kod moje bivše srednje škole na Novom Beogradu.
Upoznavanje
Možda je prošlo 10-15 dana od našeg početnog dopisivanja kada smo se videli. Bila je nedelja, dan, oko 17-18h. Moj drugar i ja smo otišli do te grafičke škole, pojavila se šatro drugarica devojke sa fotografije, koja je navodno morala da se preobuje, jer ju je žuljala obuća. Ta navodna drugarica je tražila da moj drugar ostane na mestu na kom smo se našli i sačeka tu devojku, a da ja krenem sa njom. Otišli smo samo 50 metara dalje iza ugla, ali dovoljno da me drugar izgubi iz vidokruga. Mi odlazimo, u tom trenutku nam prilaze policajci u civilu, tako su se predstavili, imali su klasičan auto, ne policijski. Jedan od njih dvojice je izvadio značku i u tom momentu oni pronalaze kod devojke paketić droge. Ona je bila ležerno obučena, mislim u nekom dekolteu, i u brusu joj pronalaze prah. Možda je to bio neki deterdžent, šta god, ali kesica belog. I ja sam naravno odmah u glavi znao, s obzirom da su njoj to našli, da sam direktno i ja osumnjičen hteo – ne hteo. U tom trenutku, prva stvar koja mi je bila čudna, bilo je uzimanje telefona (i meni i njoj). Navodno da provere sa kime sve komuniciramo, a tek sam naknadno saznao da to zapravo policija radi tek u stanici. Oni su zapravo samo ugasili moj telefon.
Trenutak otmice
Mi odlazimo do nekog groblja, gde je ona trebalo da pokaže glavnog dilera, od kojeg uzima tu robu. Izašla je sa jednim od njih dvojice, a ja sam ostao sa onim koji je bio agresivan i forsirao me da uđem u gepek. Ja to nisam hteo da uradim, ali je on rekao da sam osumnjičen, da ne znaju ko sam i šta sam, pa je krenuo da mi stavlja lisice i to odnapred. To mi je bilo čudo, tek sam naknadno saznao da policija uvek stavlja lisice iza leđa. Nije me udario, ali me je forsirao da uđem u taj gepek, što sam na kraju prihvatio da ne bi bilo daljih problema. I posle nekih par minuta, ono dvoje se vratilo. Čuo sam glasove: „Idemo, idemo!“ – kao u filmovima, žurba. Očekivao sam da idemo u stanicu, znam koliki je Beograd, da je udaljena na 5-10 minuta. Video sam da prolazi vreme i tu je počeo da mi se pali alarm. To je trenutak kada sam počeo ozbiljno da sumnjam da to sve nije zbog devojke bilo, zbog droge, već da sam otet.
Pokušaj žrtve da se oslobodi
Kada sam lupao u sedište, čuo sam njen smeh i onda sam znao da sam otet. Uspeo sam da razvalim gepek, kako sam ležao, ali ne totalno, već deo desnog štop svetla. Obema nogama sam udarao. Pokušavao sam sve što mogu da uradim, da ne dozvolim da se situacija odvija tim tokom.Video sam autoput i njive i tu sam bio bez ikakve sumnje. Idem van Beograda, nema tu šta. Nisu me čuli, pa sam išao logikom da razvalim i levi deo, da mogu da otvorim gepek i pobegnem da li u pokretu ili kada je neka krivina dok auto skreće, našao bih već trenutak da izletim. Kada sam razvalio levi deo štop svetla, oni si to čuli nažalost, stali su pokraj puta i videli da deo nije uopšte malo razbijen. Tada su rekli: „Budeš li još jednom lupio, ubićemo te.“ To je bila bukvalna rečenica. Ja sam posle tog trenutka prestao da udaram, bio sam miran totalno.
Kuća u Sremskim Karlovcima
Došli smo u Sremske Karlovce, tada je već bio sumrak, dobio sam napad panike. Mi kada smo došli, čuo sam karakterističan zvuk bureta kada se pomera. Oni su pomerali neke buriće i ja sam bio ubeđen da hoće da me zapale. Nisam još uvek znao da li zbog para ili osvete. Mislio sam da polivaju auto benzinom. Tu sam krenuo da udaram i leđima, baš je bila kritična situacija. Odmah su otvorili vrata gepeka da bi me smirili, nisu me udarili, jer čim sam video oko sebe da je sve u redu, ja sam zaćutao. Rekli su mi da spustim glavu da ne vidim gde se nalazim. Video sam samo kuću, bio je mrak, nisam mogao da se orijentišem. Ulazimo u tu kuću, koja je imala vinski podrum, gde sam na kraju i bio. To je jedan tunel od tridesetak metara, ja sam bio na njegovom kraju u totalnom mraku. Tu su doneli neki dušek, koji je bukvalno na zemlji bio, bez betona. Dali su mi jastuk, mislim, i nešto da se pokrijem.
Tunel
Tražili su klasične informacije o mojima, njihov telefon i sl. Otkup je bio između 400 i 500 000, pa su spustili na 200 000 evra kao konačnu cifru. Dali su mi neke tablete, koje nisam hteo, ali sam morao da popijem, a bile su srećom tablete za smirenje ili spavanje. Znao sam da nisu bile neke koje će mi naškoditi, čemu onda sav taj napor. Oni su mi u tih sedam dana donosili hranu, tu sam vršio nuždu, u jednoj kofi sa poklopcem, imao sam i toalet papir. Uvek su me iste osobe posećivale, njih dvojica, svakog dana. Nisam video nikog drugog, mada se dešavalo da nekad dođe samo jedan od njih. Imao sam malo svetlosti (veštačke), jedna lampa je visila 15-20 metara udaljeno od mene, ali dovoljno da vidim prostoriju oko sebe da ne poludim.
Dobar i loš „policajac“
Za tih sedam dana se komunikacija između mene i njih nije ništa specijalno menjala. Obaveštavali su roditelje, ali su mi davali samo površne informacije. Na primer, da su popričali, da treba da se vide tad i tad, ali od toga ništa nije bilo. U jednom trenutku, bila je specifična situacija. Ovaj drugi, koji je bio psihički nestabilan, hteo je da mi odseče prst, jer je moj otac odugovlačio sa primopredajom. On je imao tu ideju da mi odseku prst i pošalju ga mom ocu kao pismo da vidi da je stvar ozbiljna. Sva sreća, to se nije dogodilo. Mimo te torture što sam tamo, to mi je bio najveći stres koji sam doživeo. Imao sam i situaciju kada sam popričao sa tim što je navodno bio policajac, on je bio normalan i svestan situacije. Počeo je da se plaši vremenom, jer je moj otac u to vreme imao mnogo veza, poznavao je dosta ljudi s vrha i verovatno je ovaj načuo da se dešava velika hajka na njih, da ih traže. On se verovatno dosta uplašio i hteo da se povuče, ali od tog njegovog partnera nije smeo, jer se plašio da će ga ubiti. Verujem da bi se to i desilo, jer sam video kako se on ponaša, bio je u stanju da uradi sve. Hoću da kažem, video sam da „policajac“ ima kočnicu za neke stvari, a ovaj drugi to nije imao. To mi nije ulivao nadu, već obrnuto. Znao sam da je ovaj dominantan i da će ići dokle god, da moja situacija može samo ekstremno da se završi.
Sloboda
Bio sam vezan za tzv. skelete kreveta, koji su bili zabodeni jedni u druge i svi su se pomerali. Posle određenog vremena, kao kada se povredi čovek i ima ožiljak na nozi, tako sam primetio da je na tom skeletu kreveta jedna nožica slabo varena (imala je kao neku liniju). Pokušavao sam na koji god način da tu šipku odlomim i laktom sam pokušavao, jer sam znao da je on jači od pesnice. I uspeo sam tako da je izbijem. Onda sam se oslobodio lisica, koje su bile vezane za jednu metalnu polugu. Kada sam ustao, imao sam problem sa balansom, jer sam toliko dugo ležao. Hodao sam kao da sam pijan, nisam mogao pravo. Bilo je potrebno pet minuta stajanja da se sistem za ravnotežu povrati.
Spas
Imao sam pomešane emocije: olakšanje, jer nisam očekivao da ću uspeti to da razvalim, a sa druge strane, veliki strah, jer sam znao da nema nazad ako me čuju. Znao sam da će biti neki ekstrem i bio sam spreman na sve da sebe oslobodim. Dok sam razbijao u tom tunelu metalne rešetke, čuo sam srpski glas i bio totalno zbunjen, jer su mi rekli da sam u Mađarskoj ili na granici sa Mađarskom. Čudio sam se kako je moguće da čujem srpske glasove, mislio sam da mi prave iluziju da sam negde gde nisam. Nisam i dalje znao da li su u blizini. Kako sam izašao, video sam stepenice za drugi nivo kuće, koji je bio u ciglama, popeo sam se gore na visinu da vidim gde se nalazim. Kada sam to učinio, video sam preko puta mene gospođu od 50-60 godina i njenu ćerku, koje su razgovarale u bašti. Krenuo sam da im mašem, da bih im skrenuo pažnju, i uzviknuo da zovu policiju pokazujući na ruku, sa koje su visile lisice. Preskočio sam kod njih u dvorište, dopustili su mi da ostanem tu. Izašla je sva rodbina iz kuće. Policija je došla brzo, došli su po mene, bili su otprilike upućeni u slučaj, tj. da se otmica dogodila u blizini Novog Sada i taj teren su pretraživali. Dali su mi telefon u stanici da se čujem sa majkom i ocem. Policajci su u tunelu izvršiocima napravili zasedu, obučeni kao civili. Jedan od otmičara, koji je ušao u tunel, rekao je dok je istrčavao napolje: „Mali je pobegao!“ U tom trenutku su se sjatili svi policajci na njih i uhapsili ih.
Prijatelj iz detinjstva?!
Bilo je ukupno šestoro ljudi umešano (pet momaka i jedna devojka). Ja sam dvojicu mladića, koji su bili umešani u otmicu, poznavao. Jedan od njih je dolazio kod mene u stan, tu spavao, bio mi je prijatelj iz detinjstva. Znao je sve informacije o meni, gde živim, profil na Fejsbuku itd. On je bio okrivljen na kraju za tipovanje, dobio je godinu dana zatvorske kazne kao i taj njegov drugar, kojeg sam takođe poznavao. Sa njim sam išao u osnovnu školu, družio sam se čak i sa njim. Devojka, koja se sa mnom sastala, osuđena je na pet godina. Ona dvojica, koju su bili glavni otmičari, dobili su deset godina, mada mislim da im je kazna spuštena na osam godina. I jedan dečko, kojeg nisam nikada ni video, a koji im je dao novac, gorivo, svoj auto, dobio je tri godine.
Susret sa bližnjima
Susret sa roditeljima je bio jako emotivan, i sa majkom i sa ocem. U tom trenutku, nisam razgovarao sa ocem jedno četiri, pet godina i video sam ga posle tog vremenskog razmaka po prvi put. Nisam znao ni kako da reagujem. Nekako je taj bes potonuo zbog svih stvari koje su se desile i nisam ni razmišljao o tome šta je pre bilo, nije bilo bitno više. Pomirili smo se. Sa majkom sam oduvek imao dublju povezanost i jako blizak odnos.
Savet
Najbolji savet, koji bih mogao da dam ljudima povodom dopisivanja i upoznavanja nekoga sa interneta, jeste da uvek treba imati plan B. Bez obzira da li je to Fejsbuk, Instagram, šta god, uvek kada se nalaze sa nekim nepoznatim, treba da se jave bližnjima odmah nakon sastajanja. Takođe, da ne ulaze u zabačene ulice, da se ne sastaju ni sa kim kada je noć, da to bude u centru, u nekom kafiću na otvorenom. Treba potencijalnu opasnost da smanje na minimum.
Izvornu ispovest možete pogledati ovde.