Upoznala sam ga preko interneta, preko jednog sajta za upoznavanje, gde ljudi daju svoje profile, napišu nešto o sebi i onda razmenjuju poruke međusobno. U principu, on je mene pronašao tamo, ne ja njega, a ja sam prethodno bila prekinula neku emotivnu vezu. I onda sam bila prosto ranjiva na neki način. Upoznali smo se, delovao je kao fin i kulturan dečko, obrazovan. Razmenili smo poruke prvo, čuli se telefonom, pa smo se onda dogovarali da se vidimo i, nakon viđenja, rešili smo da živimo zajedno. To je tako krenulo.
Živeli smo u Beogradu, u Studentskom domu, pošto sam ja imala pravo na njega kao osoba sa invaliditetom. I tamo sam i bila kada smo se upoznali, tako da je on samo došao da živi kod mene. U Beogradu smo živeli tokom studija, onda sam ja ostala u drugom stanju. Nakon porođaja, iselili smo se iz doma i otišli kod njegove majke. Tamo smo sedeli dva meseca i nakon toga smo došli u stan. Stan je bio prazan pošto sam imala konflikt sa svojim roditeljima, čak smo išli i na sud u vezi toga i oni su baš u tom trenutku dobili presudu da isele svoje stvari, što su i uradili. Prazan stan, krenuli smo od renoviranja, sve smo kupili i opremili. Njegova porodica je prema meni bila u redu, ali su njemu prebacivali šta će mu nesposobn žena. Kod nas u Srbiji je sposobna žena samo ona koja može da rinta po kući, a druge su sve nesposobne. On se borio protiv toga, mada ja sada sa ove tačke gledišta mislim da je malo terao inat i da je zato bio istrajan da bude sa mnom. Hteo je da udari kontru roditeljima, uglavnom majci.
Prvi signal
Prvi problemi su krenuli u principu od svađa, ljutnji za neke stvari, ali nikada to nije ispoljavao nekim nasilnim ponašanjem, već prosto dere se kao i svako drugi kad se iznervira za nešto. To je nešto po mom mišljenju normalno, i ja se derem nekada kada sam nervozna. Međutim, kada sam se porodila i kada smo došli u stan, pale su sve obaveze oko deteta na njega. Oko spremanja, renoviranja stana, nabavki, izlazaka u grad i svega. Bukvalno u jednom trenutku nije mogao da izdrži to psihički. Počeo je da svoju nervozu iskaljuje nada mnom. Prvo šamar, onda mu se vremenom valjda osladilo, pa je nasilje bivalo sve češće i češće. Iznalazio je razne načine kako bi me „čuknuo“ pod izgovorom da me voli, da hoće da budem bolja, odlučnija, snažnija. To je sve zbog mene. Mislio je da će batinama uticati na to da očvrsnem, da budem jača osoba.
Iživljavanje
Posle šamaranja i udaranja rukama, rekao je: „Zašto bih te udarao šakama da me bole ruke?!“ Onda uzme skine papuču, uzme neki predmet i udara me time. Radio je svašta, ja sam trpela sve to, nabedio me je da sam manje vredna, da sam glupa, prosta, ubedio me je u to što nisam. Ja sam onda smatrala da to što radi, to je okej. Prosto je želeo tako to da bude. Kada je istrošio to sa lupanjem, onda se na kraju dosetio da bi bilo zgodno da me lupi čekićem malo. I onda tako donese čekić i udara me par puta po glavi, meni ponekad pođe krv, ponekad ne. Modrice po licu i… Nije važno.
Izolacija
Uglavnom, nikad nigde nisam ni išla, niko nije smeo ni da dođe. Majka mi je svraćala povremeno, ali kada se tako nešto desi, ja je zovem i kažem da se ne pojavljuje. Prosto on mi je dao zabranu i to je to. Prijatelji su prestali da dolaze ovde jer im nije bilo prijatno. Samo jedna komšinica je dolazila u kuću i, eto, moja majka kada se steknu uslovi i kada on bude dobre volje da kaže da može doći. U početku, kada je to krenulo da se dešava, ja sam zvala ljude da dođu. Baš sam bila uporna i zvala, ali on je počeo da se ljuti, jer on nije znao da ja zovem ljude, nego je mislio da sami svraćaju, pa je počeo da prebacuje zato što dolaze nenajavljeni. Tako sam prestala i da zovem.
Dete
Sedela sam danima za računarom, nisam ni spavala jer, kad bi se iznervirao, dobila bih malo batina, onda bi rekao da neću večeras ni da spavam. Tako da sam sedela za računarom, skroz sam izgubila kilažu, skroz sam propala i videlo se da neću dugo da živim. I tako, ništa čak ni da mi ne radi, ne može čovek da ne spava, da ne jede, a da živi. U jednom trenutku, kada sam shvatila da je to ozbiljno, onda sam rekla sebi neću da dozvolim da odem. Prosto zbog deteta, jer dete je to sve gledalo i on je čak nju terao da i ona mene bije. Rekao je: „Ja ću naučiti nju da te bije, pa ću onda da kažem, dete ju je slučajno čuknulo, ništa nisam ja kriv. I to će da bude dobro, meni ostaje dete, ostaje mi sve, ti nisi važna.” Bilo je tu svega i svačega, jednom me je pitao da li sam razmislila gde ću da se sahranim.
Kada sam videla da on tako moju ćerkicu uči i da takav odnos ima da joj, u tim trenucima ludila, kaže: „Hajde da bijemo mamu!“ I još kada mu je ona na sve to jedanput rekla: „Tata, neću da bijem mamu!“ i počela da plače… Ja sam rekla sebi, neću da dete to proživljava, ma šta god bilo. I smrt i te gluposti, jednom se umre i mene posle nema, a on će da živi s tim. Ja mu želim dug život sa svim tim što zna i što je radio, slobodno neka živi, neka nađe petsto žena.
Ključan momenat
Preloman trenutak da ispričam o problemu je bio trenutak kada sam shvatila da, ako umrem, ćerka ostaje njemu. To nisam nikako htela. Ja nju mnogo volim, najviše na svetu, ne bih mogla bez nje. I j sam njega trpela baš zato što je rekao hiljadu puta da će da je odvede, da neću nikad više da je vidim. Čak se spremao i pakovao više puta da krene. Samo da sedne u kola i ode, ne bih ga pronašla nikad, ja sam potpuno bespomoćna, ne mogu ništa osim da sedim. Ne mogu ni sa ćerkom da odem, bila je prehlađena i mama je morala sa njom da ide, ja ne mogu ni do Doma zdravlja sa njom. Nemam mogućnost, jedino pešaka sto godina da putujem, ne vredi.
„Promašena investicija“
On je stalno govorio: „Ako hoćeš da se raziđemo, moraš da me isplatiš zato što sam te služio.” I pomenuo je poslednji put cifru od 30 000 evra da mu dam, jer je došao u stan sa mnom, pa za renoviranje stana i što smo uložili zajednički novac. On to smatra promašenom investicijom i ja sad moram to da nadoknadim novčano i onda će on otići, ćerka će biti kod njega. Viđaću je ponekad kada mi je on dovede, eto čisto da bacim malo pogled na dete, a telefonom mogu da je zovem i da pričam koliko hoću. Ništa mi materijalno nije važno, u stanju sam da dam ovo sve što ovde postoji nekome nepoznatome. Bila bi mi mirna glava. Materijalno mi ne znači ništa, to se zaradi, a duševni mir se ne može kupiti novcem.
Centar za socijalni rad
Žena iz Centra za socijalni rad nam je dolazila i napravila scenu, da je zagušljivo, da dete ne spava kad treba, da ne ide u vrtić i slično, čime je iscenirala da bi on skrenuo misli na takve stvari, a ne na ono zbog čega je zapravo stvarno došla. Kada je došla, rekla mi je nasamo zbog čega je tu, a ja sam je molila da mu ne kaže ništa. Samo je pitala šta nije u redu u našoj kući, a ja sam rekla da je sve u redu. Bio je tu, nisam smela ništa da kažem. Ipak, jednog dana su nas pozvali iz Centra za socijalni rad na razgovor. Priču su predstavili tako da on pomisli da se radi o ćerki, da hoće nju da uzmu i zato je i pristao da idemo do centra. Međutim, kada smo došli tamo, mene su izdvojili u posebnu prostoriju, bilo je njih petoro.
Priznanje
Praktično su mi rekli, znate šta, mi imamo prijave od Vaših komšija, više puta smo ih dobijali, ali sada smo morali da odreagujemo, znamo to i to i možemo da Vam pružimo zaštitu. Pitanje je samo hoćete li da priznate ili ne. Ja sam onda poricala, bila sam dva i po sata unutra. Nisam htela uopšte da pričam o tome nikome, nije ni moja majka detalje znala, mislili su svi da nije ništa strašno. Oni su mi na kraju rekli, dete će ostati kod tebe, niko ne može da ti je uzme, njega ćemo skloniti dok se sve ne reši, neće moći da ti priđe. Ja sam imala veliki strah baš zbog tih njegovih trenutaka nekontrolisanog ponašanja, ne znam šta će da uradi ne samo meni, već bilo kome. To su trenuci kada on nije pri svesti, ja sam sigurna da ni on ne zna šta radi.
Rekli su da me momentalno, istog trenutka mogu poslati u sigurnu kuću i da se ne plašim da ću na bilo koji način biti ugrožena. Razmišljala sam šta ću, ali na kraju su me pitali: „Šta misliš, šta će biti ako sad dođeš kući? Ako te bude pitao da li si nešto rekla?“. Ja sam onda okrenula papir i rekla sam, nema veze, nek ide život. Priznala sam sve . Nisam iznosila sve detalje, tu ima toliko bolesnih stvari što niko ne bi ni pomislio. Ja mislim, horor film da se snima, bio bi mnogo dobar. Sve bude normalno i onda u jednom trenutku kvrcne. I to je bivalo sve češće i češće. Zato sam shvatila da je to ozbiljna stvar. Ne vredi čekati, ne vredi ništa. U principu, sudbina je ili splet okolnosti da sam uspela da se izvučem iz toga.
Nakon hapšenja
Odmah posle njegovog hapšenja, došla je njegova porodica. Svekrva me je izvređala, rekla je: „Moj sin te je čistio, kako te nije sramota, napravila si ga na robijaša!“. Došli su sa namerom da uzmu dete, jači su od mene, ali sa mnom su bili moji roditelji, tako da nisu mogli. Sada nismo ni u kakvom kontaktu, ćerka pita za njega i to mi je u principu najteže. Kaže: „Tata će da dođe da ljubi Micu i da ljubi mamu.“ i ja joj kažem, doći će. Ona je maltene devedeset posto vremena provodila sa njim, on ju je čuvao. Sve bih mu oprostila, ali to nikad neću što je uradio za našu ćerku. Nadam se da će biti sklonjen, da neću imati kontakt sa njim, da će imati iole razuma da se dogovorima oko tih nekih stvari. Nećemo se viđati, razdelićemo to što imamo. Ništa drugo ne očekujem. Najviše se plašim da će čitava situacija ostaviti psihičke posledice na ćerku jer ono mnogo voli oca, on je prema njoj bio skroz korektan i sve joj je dozvoljavao.
Postoji način!
Ne mogu da ga mrzim, provela sam veliki deo života sa njim, ali uvek prvo treba gledati decu i prekinuti nešto ako nije kako treba. I to treba raditi na normalan i kulturan način, ljudski, prijateljski. A ne da dođe do ovakvih stvari kao što je kod mene došlo. Bila bih najsrećnija da je to moglo da bude normalno, za kompromise sam bilo koje vrste, dogovor mora da postoji. Žene ne smeju da trpe nikakvo nasilje. Svaki čovek je vredan, i žene i muškarci. Ako se sa nekim slažeš, živi sa njim, Ako ne, idi dalje, pusti drugog da živi. Ne postoji razlog da dvoje ljudi moraju da budu zajedno. Ako nije kako treba, raziđi se. Ne treba ćutati. Ako postoji bilo kakva vrsta nasilja, treba prijaviti problem, uraditi to na pametan način i skloniti nasilnika dalje od sebe. Postoje načini, mislila sam da nema šanse da se tako nešto desi, ali postoji način. Lakše mi je sada, nisam nikome ništa pričala. Ali što više pričam, lakše mi je. Podelila sam priču sa drugima da bi ljudi znali da njihova situacija nije bezizlazna kao što im se čini i da za sve postoji rešenje.